Njujork tajms nema dilemu ko upravlja Venecuelom

Naime, američki predsednik Donald Tramp ranije ove godine u Ovalnom kabinetu našalio se da bi državnog sekretara Marka Rubija trebalo trajno poslati u Karakas. Tamo su američki komandosi izveli najveći spoljnopolitički uspeh Trampovog drugog mandata: zarobljavanje Nikolasa Madura.

Rubio bi, nagovestio je Tramp, mogao biti sledeći vođa Venecuele. Njegovi saradnici tvrde da se predsednik šalio, ali Rubio ne mora da se preseli u Karakas. On Venecuelom već upravlja iz Vašingtona, piše The New York Times.

U šest meseci otkako su američke snage usred noći upale u Madurovu spavaću sobu i odvele ga, Rubio je postao de fakto američki namesnik u Venecueli. Prema razgovorima sa više od deset zvaničnika i osoba bliskih vladama u Vašingtonu i Karakasu, on ima presudan uticaj na finansije zemlje, raspodelu prirodnih resursa i rad vlade.

Novac i nafta

Iako otkako su SAD preuzele kontrolu nije lično posetio Venecuelu, Rubio je duboko uključen u svakodnevno upravljanje zemljom. Redovno je u kontaktu sa Delsi Rodriges, nekadašnjom Madurovom potpredsednicom, koja sada vodi Venecuelu kao privremena predsednica uz blagoslov Vašingtona.

Najveća razlika u odnosu na druge zemlje koje zavise od američke moći jeste direktna kontrola Vašingtona nad venecuelanskim javnim prihodima. Američko Ministarstvo finansija prima novac od većine venecuelanskog izvoza, a zatim ga postepeno prosleđuje Venecueli preko privatnih banaka.

Rubio i njegov tim određuju na šta taj novac sme da se troši i ko sme da ga koristi. Taj sistem omogućio je Rubiju da zaustavi najgrublje korupcionaške šeme, ali mu je dao i ogromnu moć nad Rodrigesovom, kojoj je novac potreban za plate i održavanje nacionalne valute.

Rubio nadzire i primenu američkih sankcija, odlučuje ko sme da posluje u Venecueli i pod kojim uslovima, te utiče na ključna imenovanja, uključujući ministra odbrane.

Cilj SAD

Nakon što su prošlog meseca dva zemljotresa pogodila Venecuelu, Rubio je pokušao da ojača privremenu vladu. SAD su poslale 900 vojnika, obećale gotovo 400 miliona dolara pomoći i isporučile sanduke gotovine venecuelanskoj vladi.

Zemljotresi su zakomplikovali Rubijev deklarisani cilj povratka Venecuele demokratiji.

„To je korak unazad u tom smislu“, priznao je Rubio prošlog meseca.

Međutim, oporavak zemlje ključan je za Trampov krajnji cilj: da obezbedi venecuelansku naftu za američke interese.

Ovakav aranžman je krajnje neobičan. Događa se 80 godina nakon što su se Sjedinjene Države odrekle svoje poslednje velike formalne kolonije, Filipina. Tramp, međutim, otvoreno govori o povratku američkom ekspanzionizmu, pominjući Grenland, Kanadu i Panamski kanal. Najdalje je za sada otišao upravo u Venecueli.

Kritičari optužuju SAD da iscrpljuju venecuelanske resurse i održavaju na vlasti autoritarnu vladu jer su većinu Madurovih ljudi ostavili na položajima. Takav pristup vezuje Vašington za neizabrani i duboko nepopularni režim, dok u zemlji raste pritisak za političke promene.

Rodriges pristala

Nedugo nakon Madurovog zarobljavanja, Rubio je telefonom pozvao Delsi Rodriges. Govoreći na španskom, rekao joj je da može da bira između saradnje sa SAD i šireg napada na venecuelansku infrastrukturu, vojne baze i visoke zvaničnike.

Nakon pregovora, Rodrigesova je pristala. Tramp je kasnije rekao da mu je preneto kako je ona „u suštini spremna da učini ono što smatramo neophodnim da Venecuelu ponovo učinimo velikom“.

Predsednik je poručio da će SAD „voditi zemlju“ dok ne dođe do „bezbedne, pravilne i razumne tranzicije“ vlasti.

Dok je Rodrigesova sastavljala vladu, Rubio je uticao na ključna imenovanja i podsticao je da ukloni Madurovu porodicu i poslovne partnere. Ona je to učinila.

Mnogi Venecuelanci su u početku osetili olakšanje zbog Madurovog pada, ali su ubrzo sa nevericom posmatrali kako Trampova administracija sklapa savez sa većinom njegovih glavnih saradnika.

Američka kontrola

Venecuela danas veliki deo nafte prodaje preko kompanija Trafigura i Vitol, prema aranžmanu koji je uspostavila Trampova administracija. Rubio je, prema pisanju The New York Timesa, zasenio ministra energetike Krisa Rajta u otvaranju venecuelanskog naftnog sektora stranim ulaganjima. Prednost je dao američkim kompanijama, često na račun evropskih proizvođača koji su već poslovali u zemlji.

Njegov tim izdaje licence kojima se kompanijama dozvoljava poslovanje u Venecueli uprkos američkim sankcijama. Rubio je upozorio vladu Rodrigesove da ne posluje sa američkim protivnicima. Nakon Madurovog pada, venecuelanska državna naftna kompanija tiho je preuzela operacije projekata koje je suvlasnički vodila sa ruskim Rosnjeftom.

Trampova administracija od Rodrigesove traži i bezbednosnu saradnju. Njena vlada je u februaru uhapsila Aleksa Saaba, Madurovog prijatelja i poslovnog partnera, te odobrila njegovo izručenje SAD. U junu je, prema izvorima The New York Timesa, pomogla SAD u operaciji u kojoj je ubijen Ninjo Gerero, jedan od vođa bande Tren de Aragua.

Američka kontrola proširila se i na spoljnu politiku. Kada je venecuelanski ministar spoljnih poslova Ivan Hil objavio blagu osudu američkog napada na Iran, Trampova administracija poručila je Rodrigesovoj da se objava mora ukloniti. Hil ju je obrisao nekoliko sati kasnije.

Izbori bez roka

Rubio opisuje američki plan za Venecuelu u tri faze: oporavak privrede, stabilizacija zemlje i prelazak ka demokratiji. Pre zemljotresa američki zvaničnici tvrdili su da su već u drugoj fazi, odnosno da rade na otvaranju zemlje međunarodnim ulaganjima.

Međutim, investitori su oprezni. Naftni sektor je zapušten i korumpiran, vlast Rodrigesove je nesigurna, a zemljotresi su odložili pregovore o novim naftnim ugovorima. Čini se da Trampa to previše ne zabrinjava. Više puta je nagovestio da bi Venecuela mogla da postane 51. američka savezna država.

Još je nejasnije ko bi dugoročno mogao da vodi zemlju. Marija Korina Mačado, opoziciona liderka u egzilu, i dalje je najpopularnija političarka u Venecueli, ali ima neprijatelje u bezbednosnom i vojnom aparatu. Rubio ju je zato zaobišao i prihvatio Rodrigesovu kao američki izabranu liderku.

Rok za poslednju fazu Rubijevog plana, slobodne izbore, i dalje ne postoji. Kada je The New York Times u maju pitao Rodrigesovu kada će raspisati izbore, odgovorila je:

„Ne znam. Jednom.“

Politički analitičari smatraju da Rodrigesova možda pokušava da sačeka kraj Trampovog mandata, nadajući se da će pritisak za izbore oslabiti pod njegovim naslednikom. Međutim, za sada odluka o tome kada će Venecuela glasati nije u njenim rukama. Ona je u rukama Marka Rubija.