Postoji jedna nepravda koja ne izaziva proteste na ulicama, ne puni udarne termine televizija i ne završava na naslovnim stranama. Ne vidi se na prvi pogled, ali se oseća svaki put kada ženauđe u drogeriju, frizerski salon ili kupi proizvod koji joj je namenjen. Zove se pink tax – ružičasti porez.
I ne, nije reč o državnom porezu. Reč je o tržišnoj praksi zbog koje proizvodi i usluge namenjeni ženama često koštaju više od gotovo identičnih proizvoda za muškarce. Iako u svom nazivu ima reč "ružičasto", u ovom terminu ništa nije tako roze...
Najapsurdnije je što razlika ponekad stane u jednu boju. Muški brijač je plav. Ženski je roze. Sečivo isto, kvalitet isti, funkcija ista – cena nije. Ženski dezodorans, losion ili šampon često su skuplji, iako razlika neretko postoji samo u mirisu i ambalaži.
A onda neko kaže da žene "previše troše".
Ne, žene često samo više plaćaju. Neka istraživanja su čak pokazala da, s obzirom na to da ne postoji zakon kojim se ovo reguliše, pa imamo pravu rodnu diskriminaciju, proizvodi za žene su skuplji iz prostog razloga jer su žene spremne da plate čak i višu cenu za ono što smatraju potrebnim i što im se sviđa. Dok muškarci ipak na ovo ne nasedaju i kod njih cena donosi presudu.
Ironija je u tome što žene već imaju čitav niz troškova koje muškarci jednostavno nemaju. Menstrualni proizvodi nisu stvar izbora. Ginekološki pregledi nisu hir. Trudnoća, porođaj i oporavak nisu luksuz. Kada se na sve to doda činjenica da tržište često naplaćuje više samo zato što je na etiketi napisano "za žene", teško je ne zapitati se – dokle?
Naravno, nisu svi proizvodi skuplji bez razloga. Nekada su sastojci drugačiji, proizvodnja složenija ili je u pitanju potpuno drugačiji proizvod. Ali problem nastaje kada su razlike kozmetičke, a cena ozbiljno viša. Tada više ne govorimo o kvalitetu, već o strategiji koja računa na to da će žena platiti više jer joj je proizvod namenjen.
I upravo tu prestaje priča o tržištu, a počinje priča o odgovornosti.
Niko ne traži da žene plaćaju manje od muškaraca. Traži se samo da za isti proizvod ne plaćaju više zbog pola kojem pripadaju. To nije privilegija. To je minimum poštenja.
Kupci danas imaju više informacija nego ikada. Upoređuju sastav, količinu i cenu. Sve češće biraju "mušku" verziju proizvoda jer je jeftinija, a potpuno ista. I možda je upravo to najbolji odgovor tržištu – ne slepo prihvatanje pravila, već odbijanje da se za roze boju doplaćuje.
Jer ravnopravnost ne počinje samo u zakonima i na radnom mestu. Počinje i na polici u prodavnici. Uostalom, zašto moramo da ispaštamo samo zbog toga što smo žene?
A dok god ista stvar ima dve cene samo zato što je jedna upakovana u roze, biće jasno da borba za ravnopravnost nije završena. Iako se se žene izborile za dosta toga, još uvek postoje brojne predrasude. Muškarci i dalje imaju veću platu od žena, a čak su i dečje igračke skuplje ukoliko su za devojčice nego za dečake. Da li će se to promeniti i kada, niko ne zna...
